Rizici (kontra)špijunaže

"Mišljenje je kao šupak. Svako ga ima." (Prljavi Hari)

VOTABAUTMAJASTMASPREJ?

VMA je ozbiljna ustanova. Kada ti doktorica histeričnim glasom, panično (i sasvim neetički) vrisne: "Vodi svog crnca i onaj prošli kog si dovodio ima sidu!" - onda je stvar jebena.

Zato sam skoknuo u obližnju kafanu, uštinuo kelnericu za dupe (a šta rizikujem nakon svega?) i naručio litar loze. Vlasnik, za glavu viši od uniformisanog mene i duplo teži, ljubazno je donio flašu i upitao: "Šta misliš o pušenju?" Hvala, nije mi do toga - rekoh sjeban i prestravljen. "Još jednom je pipni i popušit ćeš mi ga milom ili silom", došapnu gazda prostodušno i potapša me po ramenu.

Možda imam sidu! - vrisnuo sam iznenada, za njim. Gosti su se zagledali bez komentara, sem jednog koji je poslije kraćeg oklijevanja sjeo za moj sto (viđao sam ga na VMA). "Nije ni to najstrašnije, vjerujte znam što govorim, već to što ne smijete nikome da priznate."

Izletio sam iz kafane i ponio flašu. Nbo Dlala (kodno ime Južnoafrikanca iz pokreta SVAPO) koji je bio na obuci za minere u našoj tadašnjoj zemlji i koji je bio u četi koja mi je zapala u staranje, veselo me čekao u kolima hitne pomoći kojima smo svakodnevno jurcali između kasarne i bolnice.

"Votabautmajastmasprej?", vikao je svojim brilijantnim engleskim. Ripit!... "Lenart (tako su me zvali ti dragi ljudi), vot abaut maj astma sprej?", sricao je kad bi vidio da ga ne razumijem. Sve je u redu, imaš sidu a ne astmu - potapšao sam ga po ramenu. Nije me razumio. Popio sam pola flaše do kasarne, a pola dao njemu.

Vadi ga da izmjerim kakvo je stanje danas! - rekoh euforično. Imali smo običaj da upoređujemo penise. Vjerujte na riječ, tamnoputi su stvarno obdareni. Mog malog nije bilo nigdje, ostavio je poruku: Idem u sigurnu kuću. Dok sam povraćao, Nbo Dlala mi je držao glavu i ponavljao zabrinuto: "Lenart, votabautmajastmasprej?!"

SKIDAJ GA S MENE!

"Skidaj ga s mene!" - zapomagala je Vilka. Higijeničarka na odjeljenju za obuku stranih diverzanata, misleći na malenog ali veoma potentnog Mandlu Mthetvu (kodno ime), čiji je penis bio legendarnih dimenzija u toj generaciji Afrikanera na obuci u našoj otvorenoj i nesvrstanoj zemlji.

Moj posao je bio da momci jedu, uče, izlaze u grad, potucaju nešto s vremena na vrijeme (uz blagoslov potpukovnika i, valjda, Generalštaba bivše armije), ali radio sam i dodatne poslove. Na primjer podizao zapuhanog malca iz Johanesburga sa naše drage, vrcave, guzate i sisate Vilke, za koju se znalo da ne može bez one stvari. Imala je preko četiri banke, ali je bila oho-ho.

"Koliko čokolade!" - vikala bi Vilka kada se zapije s momcima. Redaljke su bile inkognito, odnosno "stroga tajna" i sasvim u privatnom aranžmanu. Naime, Vilka je naplaćivala mojim štićenicima usluge, a mene bi nagradila ponekom flašom viskija. Što ti nisi ovakav? - gunđao sam ponekad mom malom prijatelju u gaćama i pokazivao mu na Mandlin ponos, koji se poprilično uzdizao. Bilo mi je žao malog, a njemu - mene.

Kako smo na odjeljenju koje je imalo posebne učionice za predavanja o diverzantima i špijunaži uspijevali da zavaramo dežurne oficire? Pa, izašao bih pred tablu u jednoj od učionica i ispisao prevod čuvene partizanske pank-šansone, koja je počinjala otprilike ovako: "Tru d vuds end mauntins of aur praud kantri...". Onda su dragi crnci satima u glas pjevali zapaljive stihove, nadjačavajući Vilkine orgazmične krikove.

"Učite momci, učite" - rekao bi dežurni kapetan u prolazu. "Služimo narodu" - dreknuli bi u glas štićenici iz prijateljske afričke zemlje. Zapravo, imali su pravo da jednom mjesečno ugoste "dame noći". Vojska ih je osiguravala, samo da Mandla i ekipa ne bi nasrtali na djevojčice prilikom izlaska u grad vikendom. "Kod nas je sve preko 14 godina prestaro za jebanje, to niko neće" - govorio mi je uzrujano Mandla.

"Jebem ti sunce, pa to su bolesnici!", vikao je potpukovnik čitajući moje redovne sedmične izvještaje (vojna cinkanja). Mada ga, kao predavača na predmetu špijunaža i kontrašpijunaža, takve stvari nisu smjele iznenaditi. "Bolje da im obezbjedimo da jebu, nego da počnu nas da jebavaju" - zaključio je ovaj dobroćudni oficir. Zabave su mogle da počnu!

Lično, nisam učestvovao u terevenkama sa vojnim kurvama. Radije sam odlazio u napuštene prostorije mojih štićenika i mažnjavao im "Gavrilović" paštete, koje su dobijali u neograničenim količinama. Uostalom, moj mali je bio toliko deprimiran da sam se jedno vrijeme bavio mišlju da ga zamijenim za onaj drugi organ.

STALJINOV POKLON SE (NE)ODBIJA

Staljin (kodno ime) je bio najvažniji štićenik. Završavao je taj Afrikaner škole za ubice po tadašnjem SSSR-u, Kubi, pa navratio i do nas. Nemam pojma kako mu je bilo pravo ime, inače prijatan tip, iskren. Odmah mi je rekao da mrzi bijelce i da bi im jebao mater. (Nije rekao baš tim riječima, ali sam mu vidio iz očiju.) Ko da ga krivi? Odrastao u Botinom režimu. Nadimak mu bješe "Snejk" (zmija).

"Lenart, Lenart, Staljin je pobio više ljudi nego što si ti izdrkao u životu" - šaputao mi je Nbo Dlala i savjetovao me da se ne kačim sa njim, pogotovo kad se zapijemo. Jedva sam skontao na kog Staljina misli...

Na nekom svečanom ručku sa štićenicima, kome su prisustvovali komandant kasarne, potpukovnik, prevodilačko osoblje i izaslanik Generalštaba, Staljin je održao zdravicu, dobro sažvakao ćevapčić, izvadio pola i ponudio mi. To je, reče, njihov tradicionalni običaj da pokažu kako sve dijele sa prijateljima. Mene je izabrao s pika, odmah, imidietli. U tajnovitim očima potpukovnika vidio sam ohrabrenje, u očima ostatka osoblja olakšanje što su oni zaobiđeni, u očima druga generala je pisalo: "Ne kurči se, već žderi!" I jesam, a onda zalio vinom.

Par sedmica nakon toga Staljin je zaglavio u bolnici. Zvanično, Hočkinsova bolest. Nezvanično, po prijatnoj doktorici sa VMA, sida. "Šest mjeseci karantena (najmanje) ako posumnjaju" - rekao mi je šef saniteta u kasarni, sa sigurne udaljenosti. I dodao da od sada uzimam posebnu čašu. I da ne pišam više u njihovom klozetu. I da perem ruke prije nego što zakucam na vrata. I da, zapravo, više i ne dolazim ako baš ne moram.

Uskoro sam pozvan na sastanak vojnog vrha kasarne i osoblja. Kontam, ljudi će znati šta da se radi. Do tog trenutka sam se bojao. Poslije toga, bio sam prestravljen, užasnut. Ukratko, sjeban do suicidnosti.

RIZICI (KONTRA)ŠPIJUNAŽE

"Izvinite generale, ali niste se vi jebavali s njima već ja!" - urlala je Vilka, za koju se ispostavilo da je radila za vojnu obavještajnu službu. "Hrabro, Jasenka (eh ta kodna imena), nećemo vas ostaviti samu u ovom času", rekao je potresnim glasom moj potpukovnik. "Jebite se i vi, potpukovniče", replicirala je Vilka-Jasenka.

"Šta da radimo?" - pitao jedan od oficira za koje sam pisao posebne sedmične izvještaje o navikama svojih štićenika. Jednom mi je priznao u "tečnom stanju" da neki iz vrha drkaju na moje opise jebačina Afrikanera i naših plaćenih radodajki. To je, nažalost, i probudilo moju spisateljsku ambiciju.

Na kraju je odlučeno: Moramo utvrditi ko je fasovao virus. Mada, svi su bili protiv kada je došlo do glasanja. U takvim situacijama neznanje je najljepša stvar na svijetu. Ali, to svi, odmah se svelo na dva imena - Vilkino i moje.

Sutradan, sjedam u kola hitne pomoći (pod pratnjom). Tu je i Vilka, šmrca. Nbo Dlala (hipohondar koji je redovno išao kod doktora, pa i nije pitao šta je na stvari) briše joj suze, mene se nije sjetio. VMA, pretrage, urađeno "sve što je potrebno"...

Noć u bolnici. "Što ne spavate?" - pita nasmijana sestra. Crnka, dobre noge, nepravilne dvojke koje joj daju dodatnu draž. Izgleda da sam ozbiljno zaglavio - kažem. "Aaaa, slučaj side! Ko vas je pustio da izlazite. Straža!"

U sobi samnom i neizbježni Nbo Dlala. "Lenart, ej Lenart, fadi ga merimo čiji je mnogo veći!" - veseo je. Jebem ga veselog.

KAD NE SMIJEŠ DA SE JEBEŠ, JEBI SE NAROČITO!

Koji dan poslije sjedimo pred vratima ordinacije, Vilka-Jasenka i ja. Posmatram je, ispijena i sjebana. Imate li djece?, pitam. "Dvoje", odgovara. Šta će vam ova zajebancija? Sliježe ramenima. "To mi je porodično. Iz vojne sam porodice" - gleda ispred sebe. Vrata miruju.

Iznenada, činim najluđu stvar u životu. Uzimam je za ruku. "Šta je bilo?" - pita Vilka. Ajmo!... "Gdje?" Ajde da se jebemo - kažem. "Pa ti si lud!" Baš zato, Vilka!... "Jel ti znaš da imamo virus?" Baš zato, Vilka!... "Skoro da mi možeš biti sin!" Baš zato, Vilka - ponavljam kao navijen.

Vodim je prema toaletu. "Ma, nosi se u pičku materinu, luđače" - viče Vilka. Baš zato! Baš zato! - ponavljam... Ko ih jebe, sve skupa! - urlam joj na uho u kabini. Otima se, grize me... "I ti si sjeban ko i cijela ova vojska, Afrikaneri, zemlja! Jebem ti mater! Jebem vam mater svima!" Šamara me, pljuje mi u lice... Baš zato, Vilka! Baš zato!

Otvaram šlic, svlačim joj gaćice, cijepam ih. Zabije mi koljeno u jaja. Boli, ali mi se začudo i dalje diže. Uguram ga, kratko tucanje sa urlanjem. Psovke, devijantna nježnost. Iskapljem se pola u nju, pola po podu. Poslije mrkla tišina, možeš čuti kapi. Izađemo, ona sjedne, ja stojim. Nikada više nismo progovorili ni riječ.

NESTAŠNI MENZIS

Kasnije u ordinaciji doktor mi kaže: "Sve je u redu! Staljin je negativan i vas dvoje ste negativni. Hočkinsova bolest. Sve je u redu, nije HIV!" Ali, doktorka reče - šapućem, mucam. "Valjda je imala menzis. Pa svi imamo loš dan" - pravda je kolega... Vadi ga da izmjerimo! - kažem oduševljeno. "Šta da radim vojniče?!"

Izlazim. Idem hodnikom kao duh, a tako nekako i izgledam. Iznenada, vidim sestru što me otjerala u sobu kad je čula za "sidu". Očnjaci joj blješte, mali vuci. Sestro, pomagajte!

"Živi ste?" - gleda me s velikim zanimanjem, kao prežaljenu osobu koja je ustala sa patologije. Osjetim kako mi se mali prijatelj ponovo vraća u normalu. Eno ga, već je šmugnuo za sestrom, a ja trčim za njim. Eto, uskoro i (zaboravljenog) Nbo Dlale. Dahće (bucmast je), trči za nama i doziva: "Lenart! Votabautmajastmasprej?"

Što je dalje bilo sa Nbo Dlalom - neka ostane (vojna) tajna. Sestra sa nepravilnim dvojkama mogla bi da ispriča par stvari na koje sam i danas ponosan. Naravno, samo da joj to nije (bilo) zabranjeno odlukom nadležnih vojnih vlasti broj 960/... Ili tako nekako.

Za EX FILMOFILE  Skaramuš