Sin buržuja na čelu proletera II

"Jurišali smo na nebo, a ostali na Balkanu." (Konstantin Koča Popović)

Pre nekoliko dana pozovem telefonom Koču Popovića i zatražim kraći razgovor s obrazloženjem kako ne mogu pisati o ljudima "koje nisam gledao u oči". Ne znam čemu trebam zahvaliti, tek dobio sam svojih pola sata. Do tog susreta čvrsto sam verovao kako je Koča ciničan, duhovit, pametan i zanimljiv. Međutim, sad sam se uverio kako je sve to - tačno.

Sudeći po svemu, taj živahni osamdesetogodišnjak, koji je u 64. godini otišao iz politike i zatvorio se u svoju piramidu ćutanja, napustio je blistavu karijeru uveren da ovde postoje samo tri vrste uspešnih političara: jedni imaju moć a nemaju talenta; drugi imaju talenta, ali su bez moći i treći, najbrojniji, nemaju ni talenta ni moći. Svojim stavom Popović sugeriše zaključak kako njemu i nije mesto u takvom krugu. Ali, pojava njegove knjige Beleške uz ratovanje, o kojoj će bez sumnje biti dosta kontroverznih ocena, potvrđuje da na ovim prostorima drugi svetski rat još nije završen sve dok god bude i jednog učesnika koji ga je doživeo i preživeo.

Iz knjige, koju će jedni nazvati "prilogom demitologizacije Tita, Vrhovnog štaba i brojnih ratnih lidera", moguće je razabrati dileme vrhunskog intelektualca, sada u borbi za uvođenje "diktature proletarijata". Koča ne sakralizira čak ni doba komandovanja Prvom proleterskom jer se ironično odnosi prema svome mestu u istoriji. Tako, tvrde prijatelji, kada mu bližnji urade nešto što Popoviću nije po volji onda samo ironično kaže: "Ne možete vi tako sa mnom, ja sam legenda!". Ali, ako mu neko ozbiljnim tonom spomene legendarnost, odmahuje rukom i navodi kako je u Prvoj proleterskoj zabranio pesme o sebi. No, ta zabrana nije bila dovoljna da spreči njegove borce, jednom posleratnom prilikom kada su se delile zasluge, da, mimo protokola, pred Titom protesno skandiraju Kočino ime, smatrajući kako je njihov komandant zaobiđen u deljenju priznanja. Bilo je to valjda prvi i poslednji put da se pred Maršalom skandira neko drugo ime. Dve su ključne stvari u njegovoj verziji rata: njegov osjećaj kako neki ljudi, još tada, nisu svoj posao radili kako valja; te da klice posleratnih problema s adaptacijom ratnih kadrova na mirnodopska prava, moć i poslove potiču iz tog doba. Drugi ključni momenat predstavlja njegov odnos s Titom.

Tito je često primenjivao vaspitne mere protiv suviše samoinicijativnog Popovića, bez obzira da li su to packe u porukama ili pozivanje na raporte, pa čak i jedno kratkotrajno smenjivanje sa dužnosti vođe Prve proleterske. Posle tog slučaja Koča je zapisao: "Od poslednjeg poziva nisam više isti! Ono što me zabolelo promenilo me i kad se nije potvrdilo. Je li mi pomalo žao što sam došao do kraja? Detinjasto".

Početkom 1944. Popović konstatuje: "Tito je jako zaposlen. Nema više vremena da sa nama o svemu razgovara. Tužno i prirodno". Iz beležaka se dalje vidi kako je njega posebno pogodila neosnovana optužba da je s Prvom proleterskom probio obruč na Sutjesci i "pobegao" ostavivši Vrhovni štab u klopci. U ratnim kuloarima mnogo se pričalo o žestokim Titovim rečima na račun tog proboja. Međutim, docnije se priznalo kako bez tog samostalnog Popovićevog manevra tako tipičnog za partizana - nadrealistu - nitko ne bi izašao iz obruča. Kad se donekle slična situacija ponovila kod Drvara, Koča je prihvatio ličnu odgovornost za prolazak kolone Vrhovnog štaba pa je sam stajao na putu Glamoč - Mlinište dok i poslednji vojnik nije prošao. Ciničan i osvetoljubiv, po prirodi, nije mogao a da, po vlastitim rečima, u tom trenutku ne upita Tita - a šta sad misli o Prvoj proleterskoj? Tito je kratko odgovorio: "Prva je i dalje prva".

Po mišljenju ljudi koji su poznavali istoriju odnosa Tita i Koče, obojica su međusobno bili povezani uzajamnim uvažavanjem. Tito ga je, kažu, voleo i tražio njegovo društvo ali mu je prebacivao što baš u svakoj prilici mora da misli svojom glavom. S druge strane, Koča govori o nizu krupnih uspešnih Titovih poteza sve dok je ovaj "imao snage". Kasnije je imao brojne primedbe na nejednaku razdaljinu između nas, Rusa i Amerikanaca, što je često primano kao još jedan dokaz njegovog "prozapadnog" orijentisanja. Kočin odlazak iz politike tumači se neslaganjem sa smenom liberala u Srbiji. Ali je činjenica da posle toga Popović od svog odlaska nije pokušavao praviti rentu, naplaćivati dividende, nije otežavao posao Titu i, naprosto, čak ni od svog odlaska iz Partije, nije pravio javni spektakl. Gledano izvana, otišao je svestan kako čovek u politici ne može ostati čist i ne može ostati svoj. On zna da više lidera pogine u miru nego u ratu. Sam kaže da ne želi svojim jeretičkim ocenama podizati temperaturu, pa je svoje autentične "papire" stavio pod ključ za dvadeset sledećih godina. Koča je svestan kako stariji žele stavljanje novih slika u stare okvire dok mladi traže spaljivanje i starih slika i novih okvira. Zato je samo malo odškrinuo vrata svog ćutanja da nas podseti kako je jedan od retkih živih svedoka vremena koji je, pod starost, uveren da sve legende predstavljaju spomenike s hitrim nogama. Uključujući i legendu o njemu.

Aleksandar Tijanić: "Tajni život Srba, Hrvata i Slovenaca" (knjiga kolumni, 1990)

Za EX FILMOFILE  Anamnesis