Protutnjao je šezdesetosmaški bunt, omladini se uveliko zapatila duga kosa, svaka peta kuća ima televizor, svaka deseta fiću, a gotovo svi idu na more. Bratstvo i jedinstvo cveta, a nepoćudni su oterani tamo gde im je mesto. Velike sile su digle ruke od nas, SFRJ i njene prestonice, Beograda.
Bila je to zemlja o kojoj je, mlađanom Larsu von Trieru, njegova majka, danska komunistkinja, pričala kao o Raju na zemlji. Istok na zapadu i vice versa. I tako je u zemlji balkanskih bajki počeo da se stvara filmski san zvani FEST.
Otac, Milutin Čolić, znao je da političkim autoritetima (svi odreda filmofili, od predsednika države Tita, do gradonačelnika Branka Pešića), dočara glamur koji nam je na dohvat ruke. Te 1971. neki su hteli da to bude festival ratnog filma ili antiratnog filma (Vladimir Pogačić), kako vam drago, drugi su, kao Živojin Pavlović, bili bliži ideji ljubavnog ili erotskog filma, opet kako vam drago, ali svi su bili složni u tome da beli svet mora da dođe u beli grad. I prosu se zvezdana prašina...
Prvi FEST, onaj originalni, za pamćenje, dešavao se u centru grada, kojim su tutnjale filmske zvezde, poklanjajući se ispred bioskopskih platana, i odlazeći na sastanke sa trudbenicima u fabričke hale. Naravno, večeri su se završavale u Skadarliji, uz roštilj i muziku do u sitne sate.
I dođoše redom, Gina Lolobrigida, Peter Ustinov, Frank Capra, Trevor Howard sa Zapada, Akira Kurosawa iz Japana, ali i uvek brojni ruski drugovi predvođeni veteranima kao što su Mark Donskoj ili Grigorij Aleksandrov. Beograđanima i određenim političkim strukturama nije bilo baš najjasnije šta traže čupavci odsutnog pogleda, Peter Fonda i Denis Hopper, ali ni jahači iz golog sedla nisu bili baš najsigurniji šta to rade u zemlji socijalističkih čuda.
Jack Nicholson digao je ruke nakon dvadesetog (ili pedesetog?) poziva na ćevapčiće. Peter Bogdanovich, šetajući ne bez ponosa prelepu Cybill Shepherd, demonstrirao je svoje poznavanje arhe-jezika, psujući ponekad prevodioce koji bi prekrajali njegove srdačne ali i britke reči. Mnogima je, kao Liv Ullman, i srce ostalo u Beogradu, ali i beli filmski svet je dobio nekoliko naših snajki.
"Odiseja u svemiru", "Paklena pomorandža", "Goli u sedlu", teško da su se uklapali u matricu socijalističkog realizma, a stvar je dodatno vatrirao Dušan Makavejev projekcijama na Vidicima u Domu omladine. Coppola je završio kod trubača (pre Bregovića i Kusturice), a Robert de Niro tragao je za Nišlijama koje su ga ugostile kada je, kao klinac, podignutog palca krstario Evropom.
Ipak, FEST i Beograd zaljubili su se na prvi pogled, i stotine hiljada Beograđana hrlili su u zagrljaj hladnih noći i ne mnogo toplijih sala, da odsanjaju filmske snove. Zaređale su revije i reprize FEST-a po celoj SFR Jugoslaviji, pa sledećih godina nije bilo čudno da baš poslednjeg petka u januaru neki iz Splita ili Skoplja otvaraju bolovanje.
Festival festivala, što mu je bila formula, sa hakslijevskim motom hrabri novi svet, ušao je zatim u kolotečinu, sa manjim ili većim usponima i padovima, postao deo svetske porodice festivala (FIAPF) i definitivno najznačajnija balkanska filmska smotra.
Leksikon YU mitologije - Dinko Tucaković (redatelj, filmski kritičar, ravnatelj Muzeja Jugoslavenske kinoteke)
22. oktobra navršava se 15 godina od smrti Nebojše Đukelića (1947-1996): sportista, apsolvent elektrotehnike, filmski i TV reditelj sa beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti, ostaće u pamćenju široke javnosti kao urednik i voditelj.
Jedan od najuspešnijih selektora beogradskog FEST-a, bio je dugogodišnji urednik Filmskog programa Televizije Beograd, autor ciklusa Hronike Festa, Festovizije; voditelj i autor kultne serije Pokretne slike, jedan od urednika emisije Moderna vremena TV Zagreb, autor i voditelj kviza o filmu Prvih sto godina, urednik emisija posvećenih Jugoslovenskom festivalu tržišnih komunikacija u Portorožu i autor mnogih emisija o šahu (Svet šaha) za koje je intervjuisao aktuelne svetske šampione Fišera, Spaskog, Kasparova...
22. oktobra navršava se 15 godina od smrti Nebojše Đukelića (1947-1996): sportista, apsolvent elektrotehnike, filmski i TV reditelj sa beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti, ostaće u pamćenju široke javnosti kao urednik i voditelj.
Jedan od najuspešnijih selektora beogradskog FEST-a, bio je dugogodišnji urednik Filmskog programa Televizije Beograd, autor ciklusa Hronike Festa, Festovizije; voditelj i autor kultne serije Pokretne slike, jedan od urednika emisije Moderna vremena TV Zagreb, autor i voditelj kviza o filmu Prvih sto godina, urednik emisija posvećenih Jugoslovenskom festivalu tržišnih komunikacija u Portorožu i autor mnogih emisija o šahu (Svet šaha) za koje je intervjuisao aktuelne svetske šampione Fišera, Spaskog, Kasparova...
Bio je dugogodišnji izveštač sa filmskih festivala u Kanu, Montrealu, Londonu, Moskvi na kojima je snimao intervjue sa Bertolučijem, Felinijem, Polanskim, Istvudom, Džarmušem, Mihalkovim. Udruženje i Društvo filmskih kritičara i novinara Beograda u znak sećanja na jednog od selektora FEST-a, renomiranog filmskog kritičara i televizijskog autora, uvelo je nagradu "Nebojša Đukelić" za najbolje ostvarenje FEST-a.
Za EX FILMOFILE Anamnesis
Nebojša Đukelić je dobri duh filma.
OdgovoriIzbrišiUz emisiju o filmu koju je nekada davno na tadašnjoj TV Zagreb vodio veliki Ranko Munitić, Hronike Festa Nebojše Đukelića bile su moje najdraže "filmske učionice". Njih dvojica su ugostila bezbrojne zvijezde evropskog i svjetskog filma.
Naročito su imali sluha za autorski film. Đukelić je imao bezbroj razgovora o tome kako se zapravo radi film, sa likovima koji su mogli da održe pravo predavanje za pasionirane filmofile.
Sjećam se Koste Gavrasa, cijele francuske prve lige glumaca, holivudskih zvijezda, tada u usponu i njegovog diskretnog osmijeha tokom razgovora na čuvenoj Hronici Festa koji su ličili na ćaskanja prijatelja ili dobrih poznanika...
Taj stil me fascinirao pa sam gledao te emisije kao najzanimljivije filmove. Sve je manje ljudi koji znaju da pričaju o filmu kao Nebojša Đukelić - sa pasijom, ali opušteno.
Zapravo, i ovih godina kada ponekad zalutam na Hroniku FEST-a, iznenadim se što na stolici preko puta (sve manje relevantnih) gostiju nema Đukelića. Ali tu je on - dobri duhovi ne odlaze.