Sin buržuja na čelu proletera I

"Nečija jednonacionalna 'istina', samim tim što je takva, ne može biti istina.

Ona suzbija razboritost slobodnih građana." (Konstantin Koča Popović)

SUTJESKA - POVRATAK ODBAČENOG RATNIKA

Na Tjentištu je proslavljena tridesetogodišnjica proboja. Vi ste se uoči te proslave nalazili na odmoru, na Brionima. Specijalnim avionom prema Sutjesci odleteli su naši vrhunski zvaničnici. Vi u tom avionu niste bili. Da li su Vas možda zvali?... Ne, niko mi se nije obratio.

Zar je mogućno da su Vas zaboravili?... Nisu zaboravili, znali su da sam na Brionima. Nisu me hteli, ni u avionu ni na Sutjesci, ali se ja zbog toga nisam ljutio.

Ipak ste otišli?... Smatrao sam to svojim dugom, ne prema svečarskoj zvaničnoj pompi nego prema ratnicima koji su se i pod mojom komandom borili a naročito prema onima koji su pali.

Kako ste putovali?... Sam za volanom svoga "Sitroena" (spačeka) bez odmora od Briona do Tjentišta, iako dosta slabog zdravlja. Iscrpljen od celodnevne vožnje, javio sam se nadležnima na Sutjesci koji su me uputili u šator rezervisan za bivše borce. U hotelu i vilama bilo je mesta samo za zvanice, strane goste i savezne, republičke i druge funkcionere.

Spavali ste pod šatorom?... Onoliko koliko sam te noći mogao da spavam. Zbog nevolja koje mi je zadavala obolela bešika dizao sam se bezmalo svako pola sata, tumarajući po kiši i mraku između ljudi koji su bili smešteni u istom šatoru, gde je bilo i mnogo nekadašnjih ranjenika, naročito Dalmatinaca. Istog dana sam, čekajući u red za večeru imao neprijatan incident. "Štiteći poredak" jedan milicioner me je grubo gurnuo. Opsovao sam ljutito. Ocenjujući postupak milicionera kao bezobrazluk, neki moji bivši borci osvetnički su se ustremili prema njemu. Neispavan i neraspoložen zaključio sam da u takvim uslovima ne mogu ostati na Sutjesci. Krenuo sam istim putem potpuno sam, natrag spačekom na Brione.

Vi ste, istina, poznati kao "tvrd" čovek koji može mnogo da izdrži ali takav povratak ratnika, na Sutjesci posle 30 godina, to mora da je za Vas bilo previše, zar ne?... Ne bih mogao reći da sam bio ogorčen. Nisam prosto mogao sebi dozvoliti da ostajem tamo gde sam toliko suvišan. Nisam se ni za trenutak dvoumio kad sam rešio da odem ne sačekavši ni govore ni parade, pa ni prikazivanje filma "Sutjeska" noću, pod pljuskom. Doneo sam tu odluku kao i uvek u sličnoj dilemi. Ne dozvoljavam sebi nikakvo kolebanje kad znam šta moram da uradim.

Nije li, možda, bivši nadrealista našao u toj opakoj zbilji života samo grubu šalu na račun romantičarskog kondotijerstva? Nije li priča o tužnom povratku ratnika simboličko zatvaranje kruga u kome tek treba da se utvrđuje razlika između ideala i zablude, zbilje i utopije?... Pa i sam život je jedna vrsta igre, zar ne? Važno je ne izgubiti se, braniti sebe i svoje dostojanstvo, ako je i koliko je to moguće; očuvati ono bez čega se ne može. S tog stanovišta moja nadrealistička prošlost mogla je biti izvesna, uslovna prednost. Svako je, na kraju krajeva sam sa sobom. Ni moja generacija revolucionara, ma koliko bila ili verovala da je zaslužna, ne može računati na neki istorijski popust kao celina. Baš kao što ne može biti osporena samo zato što je, neumitnom logikom organizacije koja je vremenom počela da favorizuje poslušne, podlegla i okrutnim dogmama nanoseći - i kad to nije želela - patnje i drugima. Svi se, najzad, dižemo ili padamo kao pojedinci.

Kad biste danas birali borce za neke nove bojeve, da li bi se odlučivali za iste ljude, poput seljaka i radnika iz Posavine, Mačve, Šumadije?... Zašto da ne. Bio sam vrlo zadovoljan njima, ali i drugima a bilo ih je, kasnije, kao što znate, iz svih krajeva, pod zastavom Prve proleterske. Te jednostavne, čestite, u velikoj većini hrabre ljude, ja sam doista voleo - a i oni mene. Poverenje je bilo potpuno i obostrano, čemu je, po mom mišljenju, naročito doprinelo to što su se borci, stičući iskustva u ratovanju, uverili da ih ja nikad neću baciti u nepromišljenu avanturu.

Mogao bih taj odnos između mene kao komandanta i boraca da ilustrujem i nekim zgodama iz najtežih naših bitaka. Recimo na Sutjesci, u završnici proboja. Prilikom osvajanja puta Kalinovik - Foča, upadamo u pravi pakao. Tuku nas sa svih strana. U takvim trenucima je, znao sam to iz iskustva, važnije od svega sačuvati prisebnost duha, nedopustiti da među borce prodre neverica i panika. Da bih tu opasnost sprečio morao sam da reagujem brzo. Na primer, pucnjava dostiže vrhunac, kuriri se jedva probijaju do mene a jedan od njih mi zabrinuto kaže: "Šta da radimo, druže Kočo, neizdržljivo je, neprijatelj puca na sve strane". Slušam ga i istog časa odgovaram samouvereno: "Ako, to je za nas odlično. Ako pucaju na sve strane znači da ne znaju gde smo, plaše se".

Trudio sam se, u svakom slučaju, da smirim borce, da im povratim samopouzdanje. U borbi je to najvažnije, snaga živaca odlučuje. Takve psihološke intervencije mogu u ratu biti efikasnije i od najrazornije pucnjave. Znam da je to krepilo moje proletere i kad im je bilo najteže.

Kako ste i, kao vojskovođa, procenjivali raspoloženje Vaših boraca?... Najčešće, bez reči. Gledao sam ih u oči, kao i oni mene. Čitao im na licu i radost i muku i poverenje i zlu slutnju. Teško komandantu koji ne ume da se tako približi vojniku i saborcu, da uspostavi razumevanje i poverenje, da nauči da poštuje i ono što mu borci svojim držanjem, pa i ćutanjem, govore.

Nema, ukratko, uspešnog komandovanja bez međusobnog poverenja između starešine i boraca. Ja sam u moje borce i kad je bilo najteže imao poverenje. I oni u mene. Znate li šta su mi neki od njih rekli kad sam ih svojevremeno, posle rata pitao - šta ih to vezuje za mene? Rekli su mi: to što smo danas živi...

Aleksandar Nenadović: Razgovori s Kočom (Biblioteka Globus / Zagreb, 1989)

20. VI 1943. Rakitnica: Ofanziva je prošla - nije uspela! Do sada najopasnija kriza - najveće žrtve - prebrođena. Po mom mišljenju, gotovo isključivo sjajnim držanjem Prve proleterske brigade, koja opet na čelu naše vojske, nepobitno.

"Politika" je juna 1973. godine objavila "kalendar" najznačajnijih događaja u bici na Sutjesci. U tom "kalendaru" nema proboja obruča*, iako bez proboja ne bi bilo ni Sutjeske, ni legende i, verovatno ni "kalendara"! Nema proboja, iako je to - najveći podvig u NOB-u. (*legendarni proboj obruča na Sutjesci 09. juna kod sela Balinovac)

Koča Popović: Beleške uz ratovanje (BIGZ, 1988)

Popović je bio vuk samotnjak i usamljeni čovek - uvek u opreznosti. Nosio je u sebi odlike vojnog genija i mržnju prema ratu. Njegov francuski jezik bio je zajedljivo prefinjen a njegov duhovni zaštitni zid neprobojan. Prijateljstvo je primao oprezno i đavolski vešto je štitio totalni integritet uma i srca.

Kao komandant Prve proleterske divizije, svojim pouzdanim instinktom i poimanjem neposrednih situacija, Koča Popović je, trenutnom inicijativnošću naslutio slabu tačku u obruču nemačkog okruženja severno od Sutjeske i bio je neposredni arhitekta našeg izbavljenja.

Smeo u hladnokrvnoj promišljenosti i tajnovit po prirodi, on je bio idol svojih boraca, ali ga je malo ko od njih bliže znao. (video)

F. W. D. Deakin: "The Embattled Mountain" (Oxford University Press / London, 1971)

Za EX FILMOFILE  Anamnesis