Velo misto, mali čovik

"Klub neka se Hajduk zove!"

Još na kraju Maloga mista bila sam mu rekla: E sad je svršilo Malo misto, sad ima da radiš novo. Velo.

Nije ušao olako u to, gnjavilo ga je. Bio je to veliki posao. Trebalo je napraviti cijeli povijesni presjek, bio je to potpuno drugačiji pristup od Maloga mista. Za Malo misto je stvarao likove, a Velo je bilo povijesna priča o Hajduku i Splitu - zadana priča u koju je trebalo uklopiti likove.

Smoji je odmah na početku samo Hajduk tuka po glavi (video), čim se počelo o tome govorit, počela su oblijetanja oko njega. Pa trebalo bi ovo, trebalo bi ono, valja dodat malo Mornarice, i ko zna s čime mu sve nisu dolazili. Onda sam mu došla i ja: A imaš i Mozaik. Možeš i njega malo dodat.

Tako je među prvima bila stvorena plesna škola. On je u toj ulozi vidio Bebu Lončar, ali redatelj Marušić nije dao. Zdravka Krstulović je bila odlična. Isto kao i Špiro Guberina u ulozi škovacina, iako je Smoje za tu ulogu bio vidio Ljubišu Samardžića. Ali kad je gleda Guberinu, odma je uskliknija: Savršen! Odličan!

Škovacini su među prvim likovima ušli u Velo misto. U ono doba Split je ima dva škovacina - jedan od ta dva je bila ženska, Klara. Imala je dva metra, pa bi nosila one vojničke postole. Danas bi bila manekenka, a onda je bila redikul. Ona i još jedan škovacin sami su čistili cili Get. Najdraža nagrada koju je dobio u životu Smoji je bila nagrada od Čistoće. Mala plaketa na kojoj piše: ŠKOVACINI SMOJI 2.12.1983. - sa te dvi riči zahvalili su mu šta je proslavio škovacine! Je li ti može bit šta draže?

Prvi lik za koji se znalo da će biti lik bila je, međutim, Violeta. A šta će nego počet od mene? Kroz njezinu Plesnu školu moglo se svašta ubacit. Violeta je došla iz Pariza, bila je umjetnica, a za ovaj naš ambijent umjetnica je isto šta i kurva. A ona - puna manira, fina, sa svojim malim Mimijem. Taj je pasić bio maza cijele serije, i za razliku od Beline (Malo misto) sve je odradio mukte. Najviše se sjećam scene kad su je jadnu šišali i kad joj dragi kaže: A baš ti je lipo, pariš moj mali muškić - to je Smojina rečenica meni. On bi mi često govorio: Lepa, ti si moj mali muškić.

Odmah poslije Violete rodio se Brico. Jer di se sve događa, di se komentira, di su ćakule i priče? U brijačnici. Nije htio lokal jer tamo su pijančine, dobri svit i ribari, ali to nije to - u brijača dolazi raznovrsniji krug ljudi. On je mislio da će lik brijača igrati Ivica Vidović, a u ulozi Očalinka je vidio Borisa Dvornika. Ali, Boris je pročitao scenarij i rekao: Znaš šta, Smoje? Ja ću biti Brico. Kako je Smoje uvijek bio slab na njega, odmah ga je prišvadija pa mu je reka: A mali, čini šta oćeš. I tako je Boris izabrao rolu. Ivica Vidović možda i nije dobio slabiju, ali nije glavnu.

Trebalo je uhvatiti cijeli period - razdoblje prije rata, sam rat, i doba poslije rata. Za razliku od Malog mista, Velo je defakto i zanimljiv historiografski rad. Nije baš zdušno to htio raditi, ali kad već jedan put upadneš u govna, onda valja i plivat u njima. Pojedine scene su ga baš gnjavile, dok je neke radio s velikim užitkom. Na primjer, brijačeve monologe radio je od gušta, šta se odmah vidi. Pa konflikte pragmatičnog brijača i Očalinka, koji stalno filozofira. To je baš radio s ljubavlju. Od gušta je ubacio i one špijune, što su se stalno okolo vrtjeli. Njih je stavio u timbar realizma, jer bez špijuna ni danas ne moš prnit. Načelnika je volio, Picaferaj mu je bio drag... pa ona Pjaca di su se u to doba vrtila sva splitska gospoda.

Onda je stavio Đovaninu Kokolu, kraljicu Pjace. A koliko je bilo redikuli u to doba! Nisu ih Splićani mučili, smijali su se s njima, ali da će im učinit zlo - neće. Đove je jadna bila bolesna, to je bila tragedija kako je završila. Šetala bi po Pjaci s teniskim reketom i šugamanom, jer tenis je bio vrlo moderan. Strašno je voljela oficire, a kad bi je ženske srele, umirale bi od straja. A šta je kurbetine? - rekla bi im Đove. A da van je oficira!... Izašla je u šetnju i kad su Talijani uveli koprifoko. Oli je ona znala šta to znači? Jadnicu su uhapsili i odveli u zatvor, čak u Firencu. Toliko im je bila opasna! I šta je najgore, stavili su je kod časnih sestara, koje je mrzila. Tu je i umrla.

Imao je Split i muških redikula. Karuzo je priređivao svoje čuvene koncerte u kinu Karaman. Svi smo ga išli slušati, zaozbiljno, kao da idemo na pravi koncert. To što su ga ukrcali na brod za Milano i onda iskrcali u Svetoga Kaju, a rekli mu da je doputovao u milansku Scalu - ni tu nije bilo zlobe, nego samo radi smija.

Sve je njih Smoje štiva, i učinija scenu di su Baćo i škovacini. Baćo je uvik trča, imao je force i kondicije, bit će da je stvarno bio brži od sinjske ferate. A i danas čujem da nekome ko trči viču: Baćo! Baćo!

Velo misto je bilo veliki rad. Za dati kompletnu povijest u pozadini, morao je puno istraživati. Satima bi sjedio u biblioteci, za svaku sitnicu. Nema zglajzanja. Odmah je napisano kao knjiga, po narudžbi za snimanje, a onda su se u toku snimanja epizode dorađivale, scenski uređivale, detalji ubacivali i izbacivali. Svi misle da je obrnuto, da je prvo bio scenarij, pa onda knjiga, a nije. Ali naš svit uvik sve zna bolje. Zna bolje i od onoga koji je to stvorio.

Lepa Smoje: "Ona" (VBZ, 2008)

Za EX FILMOFILE  Anamnesis